Događaj

Sedeo je u bifeu na ćošku ulice čiji je put bio od turske kaldrme, a kroz veliki izlog se mogao videti most koji se nastavljao na ulicu. Izgledalo je kao da posmatra prolaznike ili možda pomenuti most, ali svetlost prostorije, koja se u izlogu sudarala sa spoljašnjom tamom noći nije mu dozvoljavala da vidi bilo šta osim svog odraza. Buljave plave oči, seda kosa i neobrijano lice promatrali su se upitno preko ramena, prstima gladeći stalak čaše do pola ispijenog crnog vina. Čulo se tiho škriputanje pod potezima konobareve krpe koje je titralo u prostoriji uz lagani džez.

   ‘Ajde, bre više alkosu, popi to vino i idi kući, ili na neko drugo klošarsko mesto da mogu i ja da idem svojoj. Skoro je ponoć, sedi tu i blene već pola sata, klošar, nema taj para za još jedno piće pa zato cedi ovo kroz zube sto godina. Pogledaj mu samo oči, prave alkoholičarske, kockarske, a ko zna možda je ubica ili psihopata. Da..! Ne skida izraz ravnodušnosti od kad je ušao, možda čeka nekog na sastanak, baš su našli u ovom bifeu to da rade, glupi mafijaši. Šta ja lupam, fino je obučen… to ništa u stvari ne mora da znači, možda čeka nekog da ubije, zašto bi stalno inače gledao kroz izlog. Kako sam glup, šta se uzrujavam bespotrebno, pre će taj sa ulice njega ubiti, ništa se ne vidi napolju. Završio sam sa spremanjem, još samo pazar da prebrojim, al’ to kad ovaj matori ode. Možda on čeka baš ovaj trenutak, možda hoće da me ubije i opljačka… Ma ne, šta se opet tripujem, čovek je možda do kasno radio pa je svratio da popije čašu vina u obližnjem kafiću. Kako ranije nikad nije dolazio, možda ga nisam primećivao, nije taj ubica, suviše glupavo razmišljam. Ali sigurno je alkoholičar… ima li ženu i decu, roditelji su mu sigurno mrtvi, a on ima jedno šesdeset i kusur. Šta taj čovek traži u ovo doba radnim danom ovde, idiot, možda ga ostavila žena pa je rešio da se napije, ali od jedne čaše vina sigurno ne… evo ga ustaje, iskapio je drugu polovinu na eks, a prvu je cedio, nema smisla “Sto pedeset dinara gospodine.“, kako sam profesionalno odreagovao samom sebi se divim. Ne manja izraz lica, vadi iz starog kožnog novčanika dvesta… iznanada mu oči zasijaše neverovatno blago, on se smeši: „Zadržite kusuru, zato što ste me trpeli ovako kasno.“, okrete se i sa čiviluka uze svoj dugi kaput. Duboki, hrapavi i razgovetni glas mi se obrati još jednom izlazeći iz lokala: „Prijatno i laku noć.“, zaškripala su vrata i on nestade.

   Provejava sneg, nazirem kroz izlog… ko je taj čovek, ceo dan mi je turoban i onda on naiđe i … A kakve sam samo gluposti mislio o njemu, ma ko zna možda on i jeste ubica i oni umeju da budu prijatni ljudi. Ali ne ovako, ovaj je posebno aristokratski fin, šta ja uopšte znam o tome šta je aristokratski, šta ja uopšte znam o ubicama i o tome kako se ponašaju i… Bože možda ga više nikada neću videti, a i šta će mi on, zašto sada uopšte razmišljam o njemu, treba da završim posao ovde, pazar, još jedna čaša za pranje.

   Ali ni dok je završavao spremanje lokala, ni dok je išao kući, konobar nije mogao da ovlada sobom i izbaci nepotrebnog misterioznog čoveka iz svojih misli koje su nepozvane navirale. Ceo put do kuće razmišljao je o njegovom licu, kaputu, par reči koje mu je uputio. Opsedala ga je činjenica da je taj hrapavi glas govorio lično njemu, a on je stajao ukipljen, nije čak rekao „Hvala“. „Kako sam samo nepristojno postupio“, konobar je hodao pustim vlažnim ulicama šaputajući ove reči, obuzet je bio mislima: Ko je taj čovek? Gde je taj čovek? Zašto je taj čovek uradio bilo šta? Histerija ludila vrila je u njegovoj unutrašnjosti. „Misli li on na mene sada kao ja na njega? Misli li on o tome kako ja mislim na njega? Čak i da sam pogodio ko je on, nikako ne mogu znati da li sam u pravu ili ne!“. Duboko u noć stezale su ga ove misli, telo mu je bilo umorno ali mozak nije dozvoljavao da uđe u san, prevrtao se, ustajao u toalet, gledao kroz prozor ulicu u noći, sve dok se napokon nije smirio i zaspao.

   Hladno januarsko jutro razbistrilo je konobaru unutrašnji horizont i život je potekao dalje… posao, društvo, žene, tuga, sreća, uspeh, razočaranje i sve ostale sitne i krupne stvari koje su mu se zbivale, nisu ga vraćale na taj događaj. Nikome nije ispričao o svojoj jednovečernjoj opsesiji ali setio bi se ponekad i tada mu je izgledala tako strano i besmislemo, a misteriozni čovek više nikada nije dolazio u ovaj bife, niti ga je konobar više ikada video.